уторак, 18. новембар 2014.

JA "PAPARAZZO"




Pre nešto više od trideset šest godina, krajem leta 1978. (na "Filmskim susretima" u Nišu), nastale su ove dve fotografije kasnije objavljene u gornjomilanovačkoj "Eureci" (u redakciji ovog lista uvek su tvrdili da je ispravno jedino "u Eureki"). Ništa posebno: Goran Bregović koji pretrčava ulicu u centru Niša i nekoliko poznatih gošći pomenutih FS koje, verovali ili ne, za odlazak u Nišku Banju koriste - autobus! Urednica najprodavanijeg enigmatskog lista u bivšoj SFRJ je slučajno videla ove i još neke fotografije koje sam snimio na FS i odlučila da ih iskoristi za neku trač-rubriku koja je u to vreme išla u velikoj "Eureci", a većinu fotografija je radio čuveni Vican Vicanović. Bilo je interesantno tih godina u Nišu... mnogo poznatih domaćih, pa i stranih glumaca, režisera, TV-voditelja, muzičara, bezbroj najpoznatijih novinara. Goran Bregović je završavao služenje JNA u Nišu, a tu je bio, takođe u uniformi, i prvi jugoslovenski paparaco (pozajmio sam naslov njegove  poznate knjige, ali reč "paparaco" sam smestio među navodnike jer, niti sam ja bio paparaco, niti pokušavam da vas ubedim da sam bio neki poznati fotograf) - Splićanin Jadran Lazić. Da, onaj Jadran Lazić čija je fotografija sa sahrane Leonida Brežnjeva u "Njuzviku" proglašena fotografijom godine (uz honorar od 300 hiljada dolara!) , koji je serijom fotografija pomogao petnaestogodišnjoj Džodi Foster da se "probije" i postane poznata, koji je fotografisao gotovo sve poznate ljude u ono vreme radeći za "SIPA Press". Evo nekoliko, nadam se zanimljivih sećanja na te dane:

PRIČA I
U pres-centru FS sedim sa Bregom i Jadranom dok se okolo muvaju poznati i nepoznati: Merima Isaković, Rialda Kadrić, Boris Dvornik, Bata Živojinović, Minimaks, Mika Antić, Danka Novović, Dragan Nikolić, Radko Polič, Alen Nuri, Veljko Bulajić... Pita me Jadran za koga radim. Ja (bez zvanične akreditacije, ali svuda mogu stići i uteći i na strašnom mestu postojati), tek da mu ne objašnjavam pola sata, odgovorih: Za "Eureku"!  Dalmatinac, šaljivdžija, uz osmeh upita: Za "Kukureku"? Tu se Brega i ja iskrivismo od smeha, a onaj poznatiji od nas dvojice, slučajno obori Jadranovu torbu sa stola. Ispadoše tri, za ono vreme (a i vo vjeki vjekov) izvanredna foto-aparata "Nikon F2AS-photomic", krš objektiva, filtera, filmova i jedan "Hasselblad 2000fcw" - sve vredno (cirka) koliko i dva doooobra strana automobila! Pogledam malo bolje - sve izlupano, izljuštena hrom-zaštita, ulubljena kućišta. Ne, nije to posledica ovog pada već mnogih prethodnih čukanja, grebanja... A, što da ne - čovek je toliko zarađivao da nije baš morao mnogo da pazi na alat i pribor, bilo je važno da mehanizam i objektivi nisu oštećeni.

PRIČA II
Dan pre, na terasi hotela "Ambasador" u centru Niša, sede Bata Živojinović, Boris Dvornik i još jedan njihov manje poznati kolega. Ja prilazim i zamolim Batu za nekoliko snimaka. Bata ko Bata, glumi ljutu i uvređenu zvezdu... pita me: koliko plaćaš? Naravno, ja mu objasnim da se to ne plaća, a on, mrtav 'ladan kaže: NE! Tu ljutito skoči Boris i vičući izgrdi našeg najpoznatijeg masovnog ubicu nacista i domaćih izdajnika. Ovaj, postiđeno ali kroz smeh objasni da se šalio i da, naravno, mogu da ga fotografišem. Tu se ja, kao naljutim i odustanem od slikanja. Nekoliko meseci kasnije, u niškoj tvrđavi sretnem Batu i Kemala Montena - šetaju čekajući veče i nastup u hali "Čair" (dodela "Oskara popularnosti" Radio TV Revije). Bata, setivši se onog našeg "spora", još izdaleka povika: Hajde, slikaj me sa mojim drugarom Kemom! Ja, prišavši na nekoliko koraka do njih, upitah: A koliko plaćaš? Tu Bata ispriča Kemalu šta se desilo u avgustu te godine, a onda nastade urnebesni smeh. Kemal je nekoliko puta morao čučnuti da dođe do vazduha.

PRIČA III
Nedelja (pet do dvanaest!) u nekadašnjoj "Oficirskoj kasini" na nišavskom keju (ovih meseci se renovira!). Za klasičnim kafanskim stolom (metal i plastika i prljav čaršav) sedi Zoran Radmilović, a pored njega stoji Mira Banjac moleći ga da krenu - čeka ih dvadesetak njihovih kolega u autobusu koji goste "Filmskih susreta" vozi do Beograda (završeni su FS!). On - ni da čuje! Na pomenutom isflekanom čaršavu pred njim poređano sedam praznih čašica... konobar donosi osmu i pita da li sme da odnese prazne. Zoran, ispijajući na eks osmu, ljutito povika: NE! Hoću da znam koliko sam popio. Ja sve to fotografišem - ispale su odlične fotke. Primeti Zoran da ga slikam, pa me pozva (pre toga dobro izvređa glumca Desimira Stanojevića, uputi više "komplimenata" Miri - srećom ona zna da ne misli ozbiljno... stari su drugari, pomenu maršala...). Usledio je poduži monolog, ukratko: Tata ti je kupio skupocene foto-aparate, mrzi te da učiš, pa hajde, slikaj glumce kako piju. Ja mu objasnih da od svoje šesnaeste dovoljno zarađujem i da mi otac ne kupuje ništa, a još i dopunjujem kućni budžet (beše i to nekada!). Usledilo je njegovo izvinjenje i poziv da mu se pridružim. Popio sam nekoliko Koka-kola sa njim i slatko smo se ispričali. Pomenuti autobus krenuo je oko pola dva.

Bilo je toga još dosta...
Mika Antić me je zamolio da ne objavim jednu fotografiju jer je pored njega sedela prelepa mlada dama, a on se jednom već razveo jer mu žena nije poverovala da neka cura nije bila sa njim, iako su novine objavile fotku korpus delikti. Jedan veoma poznati fotograf  se toliko napio (nekoliko puta) da nisu mogli da ga probude, pa sam ga zamenio. Sećam se da sam za jednu fotografiju u, tada poznatom časopisu "Dvoje", dobio honorar veći od moje dvomesečne zarade od enigmatike u najboljim godinama (kraj sedamdesetih i početak osamdesetih)...

Нема коментара:

Постави коментар